Скривени баштенски кафе у Рајонгу: Крипер хаус

Баштенски кафе у Рајонгу на Тајланду: Крипер хаус (The Creeper House)

Крипер хаус у Рајонгу на Тајланду је кафе који се сада на Гугл мапама води као привремено затворен. Не могу да потврдим да ли ће поново почети са радом, али атмосфера коју је ово место имало била је толико посебна да сам пожелео да је бар овако сачувам. Зато и пишем овај текст.

У Рајонгу сам живео око три године. Отишао сам тамо јер је моја жена радила у том граду, а кад негде стварно живиш, природно је да с временом почнеш да тражиш места на која можеш да одеш викендом. Рајонг није град познат по кафићима као Бангкок или Чијанг Мај. Можда је баш зато овакво место остало сакривено. У обичном крају, ван туристичке зоне, постоји један кафе у Рајонгу који се не помиње ни у водичима, а испостави се да је изненађујуће добар.

Крипер хаус је пронашла моја жена. Једног викенда ми је рекла: „Хајде да одемо овде“, па смо се колима возили око четрдесет минута од куће. Путеви у Рајонгу прилично се разликују од оних у Кореји. На Тајланду се вози левом страном, и већ то само по себи тражи навикавање. Осим тога, стање пута уме доста да варира од деонице до деонице, па тих четрдесет минута делује знатно дуже него што звучи. Ако планирате да на Тајланду обилазите кафиће сопственом вожњом, ово заиста треба имати у виду.

Улаз у Крипер хаус — кафе или ботаничка башта?

Кад стигнеш, прво што ти падне на памет јесте сумња да ли је ово уопште кафе. Зелени троугласти кров, једна стаклена врата и зид зграде потпуно прекривен пузавицама. Да ми је неко рекао да је ово улаз у ботаничку башту, без проблема бих поверовао. Са стране је стајао један старински улични фењер, а испод њега црна табла са натписом да је кафе отворен. Да то нисам видео, вероватно бих само прошао. Испред врата су бело цвеће цветало баш раскошно, али није деловало као да га је неко пажљиво засадио, већ као да је само одлучило да ту расте. У томе и јесте она страшно лепа ствар код тајландских кафеа — и без претераног уређивања, природа сама направи атмосферу.

Узгред, око паркинга не мораш да бринеш. На Тајланду већина кафеа и ресторана има прилично простора за кола. Није као у Кореји, где често пожелиш унапред да питаш да ли уопште има где да се паркира. Пошто је земљиште шире, обично већ испред објекта постоји место за ауто, а ако га нема, ни паркирање поред пута није ништа необично. То је једна од најудобнијих ствари када по Тајланду обилазиш кафе колима.

Чим уђеш, видиш један дрвени путоказ. На горњем делу пише Крипер хаус, а на доњем део са кућним биљкама, са стрелицама које показују на различите стране. То значи да је простор унутар кафеа подељен на више целина. Скоро нико није пролазио поред тог знака а да бар не застане да се слика.

Баштенска места напољу — прави шарм тајландских кафеа

У башти напољу био је бели шљунак, два или три метална стола, дрвеће и жбуње свуда около, жути цветови у каменој леји са леве стране и једна бела метална клупа у сенци дрвета. Места за седење заправо није било много, свега неколико столова, али баш то је стварало осећај да седиш у самој башти, а не у обичном кафеу.

Ми смо сели баш ту. Небо је било помало облачно и време је било такво да се у сваком тренутку могла сручити тропска киша, али баш због тога је и усред дана било сасвим подношљиво седети напољу. Ако хоћеш да стварно уживаш у тајландском кафеу на отвореном, благо облачан дан често је бољи од потпуно ведрог.

Овакву слику је тешко направити у земљама са јасно изражена четири годишња доба. Простор у коме је сама зграда башта, а башта уједно и кафе, не може да опстане без топле климе током целе године. И у Кореји има много кафеа са местима напољу, али у земљи где зими температура пада испод нуле, та места стварно живе само у пролеће и јесен. Лето носи неки други проблем. Врхунац корејског лета уме да буде скоро тежак као период Сонгкрана на Тајланду, али Тајланд у кишној сезони скоро свакодневно добија пљускове који расхладе ваздух, док у Кореји, ван сезоне монсуна, врућина само стоји. На крају сви побегну у просторију са јаким клима-уређајем, и зато су се корејски кафићи више развијали око унутрашњег простора. Мени то није звучало толико као завист колико као стварно схватање да се, кад се клима промени, мења и сам простор. Некако ме је мало подсетило на летње баште код нас, само у много тропскијој и бујнијој верзији.

Витрина са пецивима — колачи као у стакленику

Кад прођеш мало даље унутра, појављује се витрина са колачима. На плавозеленом зиду лампице су биле обмотане око грана, а у витрини су колачи били сложени у више нивоа. На табли поред била су упутства за наручивање на тајландском, а систем је био такав да прво наручиш и платиш. Са леве стране на зиду стајала је и табела са нивоом шећера. Иако је то затворен простор, пузавице висе кроз металну решетку и граница између споља и изнутра делује замућено. Више личи на стакленик у који су некако унели колаче него на класичан кафе.

Кад витрину погледаш изблиза, сваки комад колача стоји на округлој дрвеној подлози и умотан је у прозирну фолију. На горњој полици саксије са кактусима стајале су поред колача, па је цела поставка деловала као мали врт. Ту су били колач са јагодама, колач са саћем меда и више чоколадних варијанти. Избор уопште није био мали.

Потписни колачи — саће, сир и чоколада са трешњом, и шаргарепа

Један од колача био је означен као потписни — колач са саћем меда. На врху крем сира стајало је цело саће, а поред једна гранчица рузмарина. Под светлом је жути мед у саћу блистао скоро провидно. Доста дуго сам стајао испред витрине и само га гледао. На крају сам наручио баш њега, а о укусу ћу мало детаљније испод.

Потписни колач број 02 био је са сиром, чоколадом и трешњом. На етикети су били наведени црна трешња, органски сир и чоколада из Данске, свеже боровнице, свеже трешње, нар, какао крем и чоколадни путер. Цена је била 175 бата, односно око $5. Сам списак састојака већ је говорио да ово није ниво обичног крајског кафеа. Овај нисам пробао.

Потписни колач број 01 био је колач од шаргарепе. Имао је премаз од крем сира, кору од шаргарепе, орахе, цимет, мускатни орашчић и баш много мешаних орашастих плодова на врху. Цена је била 165 бата, односно око $4.7. Кад помислиш да један оброк у локалном тајландском ресторану кошта око 50 до 60 бата, једно парче овог колача испада скоро као три оброка. По тајландским ценовним мерилима, то јесте скупо. Ни овај нисам јео, само сам га фотографисао у витрини.

Исти колач од шаргарепе фотографисао сам и из другог угла. Кроз провидну чашу јасно су се видели слој крем сира и слој шаргарепе, а на врху су били ораси, бадеми, јагода и рузмарин. Кад погледаш састојке, видиш органски дански сир, више врста орашастих плодова и чак биљну декорацију, тако да, иако је скуп, уопште не делује као да је направљен од јефтиних намирница.

Унутрашња места са климом

Ако ти врућина тешко пада, постоји и овај део. Унутар главне зграде налази се простор за седење са климом. Ту су били браон кожна софа, платнена софа и јастуци са мотивима дрвећа. Кроз зелени метални оквир прозора видела се башта, а на стакленом столу стајала је таблица са бројем места. Места за седење није било много. Ја ту нисам сео. Нисам ваљда возио четрдесет минута само да бих седео под климом.

Да ли је 165 бата у кафеу у Рајонгу скупо?

Да, скупо је. Искрено, стварно је скупо. Али има нешто чудно у томе. Кад седиш напољу, уопште немаш осећај да је то бачен новац. Седиш испод металне конструкције по којој су се пузавице попеле све до крова, осећаш ветар, поред тебе цветају неки тропски цветови којима ни име не знаш, а из даљине допире пригушен жамор на тајландском. Такву атмосферу не можеш једноставно да купиш новцем. То је простор у који су се годинама утискивали клима и култура Тајланда.

Појео сам колач са саћем меда

Пресекао сам колач са саћем меда и већ после првог залогаја било ми је јасно да је ово баш озбиљно добро. Горњи, сирни део био је мекан, док је доњи слој имао мало чвршћу текстуру, али је и даље остајао сочан. Равнотежа између та два слоја у устима била је прецизна. У Кореји сам појео много чизкејкова, али овај је имао сасвим другу линију. Једна од лепших ствари у животу на Тајланду била је баш то — што у неком обичном крајском кафеу налетиш на комбинацију десерта коју у Кореји вероватно не би срео. Пронаћи неочекиван укус на месту које није ни у водичима ни у претрази баш лако видљиво, то је једна од оних тихих срећа живота у иностранству.

Док сам јео, пала ми је на памет једна ствар. Кад неки странац дође у Кореју и седне у неки баш корејски кафе са специфичном атмосфером, вероватно се осећа баш овако. Онај осећај: „Ово у мојој земљи никад не бих могао да доживим.“ Можда је управо то права срећа коју кафе уме да пружи на путовању. Да на кратко уђеш у простор који у месту где живиш уопште не може да постоји. Зато и идеш и кад је скупо, и кад је далеко, и зато га памтиш чак и кад се затвори.

Крупан план саћа

Изблиза сам сликао саће које је стајало на врху колача. Мед је лагано цурио кроз ћелије. То није била нека танка декоративна кришка, већ прави, масиван комад саћа. Кад сам га подигао прстима, мед је почео да тече и рука ми је постала сва лепљива, али чудно је што ми то уопште није сметало. И у Кореји постоје кафићи који стављају саће као прелив, али овако дебео комад за ову цену још нисам видео.

Анчан пиће — искрено, укус није био ништа посебно

Наручио сам пиће са целим анчан цветом, оним плавим цветом лептир-грашка. Између љубичастих латица биле су утиснуте боровнице, а изнад свега је штрчао лист пандана, тако да је све изгледало толико упечатљиво да на тренутак ниси сигуран да ли гледаш пиће или цветни аранжман.

Ако ћу баш искрено, укус је био као газирано пиће помешано са сирупом. Управо то. Слатко, мехурасто и готово без правог цветног мириса. Да се ово пиће појавило и у неком корејском кафеу, само због укуса га вероватно не бих поново наручио. Али кад га добијеш у оваквој башти, у облачно поподне и са оваквим изгледом, расположење се одмах промени. Ово није пиће које пијеш због укуса, него пиће које пијеш очима. У том смислу, анчан пиће овде је било баш такво. Зато и унапред пишем: ако од укуса очекујеш превише, можеш лако да се разочараш.

Сликао сам чашу и из угла на ком се видела цела. Одозго надоле боје су се природно раздвајале у љубичасту, наранџасту и светложуту. На чаши је била тиркизна налепница кафеа, а кад сам је спустио на дрвени сто на тераси, позадину су саме испуниле розе и зелене лиске. То је био онај тип кафеа коме уопште није потребна посебна фото зона.

Зато сам се из шале поиграо и мало гурнуо чашу међу жбуње поред кафеа. Стварно. Љубичасти цветови и зелени листови толико су се добро стопили да је изгледало као да је и само пиће ту израсло. Ово је био онај тип кафеа у ком сваки угао постаје позадина. Први пут сам имао осећај да за фотографију уопште не морам да бирам позадину.

Карамел макијато

Моја жена је наручила карамел макијато. И кроз поклопац се видело да је боја пића прилично интензивна. Кафе у тајландским кафићима је и иначе нешто јачи, а исто је било и овде. Пошто се карамел мешао међу коцкице леда и правио леп браон прелив, сликао сам једном пре него што сам отворио поклопац и још једном после. Укус је био сладак, али је сама кафа имала довољно снаге да се не изгуби иза те слаткоће.

Шетња кроз башту Крипер хауса

После смо поново изашли напоље. Стаза од белог шљунка повезивала је зграде, али због густог тропског жбуња са обе стране више је личила на шеталиште него на обичан пролаз. Са улазне стране цела башта је стајала у једном кадру, а са супротне стране су се у слојевима слагали фењер, камена леја и линија крова у позадини. Ово је било једно од оних места где имаш осећај да је башта настала прва, а да је кафе тек после смештен у њу. Не башта направљена, већ башта која је порасла.

Жути зид, зелене пузавице и црвена врата — у срце баште

Ту је била још једна зграда са жутим спољним зидом, црвеним оквиром врата и пузавицама које су прекривале отприлике половину површине. На стаклу је руком био исписан позив у башту, а изнад врата висила је стара дрвена табла са именом места. Кад се врата отворе, виде се ратан столице, дрвени столови, низови Едисонових сијалица и једна велика саксија у углу. Фотографија снимљена као да вирим унутра кроз црвени оквир врата најбоље је ухватила атмосферу. Жути зид, зелене пузавице, црвена врата — мени се чинило да оваква комбинација боја баш природно живи зато што је ово Тајланд.

Дизајн менија и мали детаљи у простору

Код улаза су картице менија висиле са металног сталка на дрвеним штипаљкама, и ни то једноставно ниси могао да игноришеш. Поред картице за кафу стајала је картица за специјална баштенска пића, са именима попут Сноу пинк, Галакси дип и Лав аден. Ту је била и картица за млечна пића. На пулту је стајала бела кутија за бакшиш у облику мале куће, са оловком нацртаним циглама и листовима на крову, а новчићи су се убацивали кроз отвор који је личио на димњак. Нема баш много кафеа који и тако ситном предмету посвете толико пажње.

Кад сам ја био тамо, већина гостију били су локални Тајланђани. Био је и један или два стола са странцима, али сам то приметио тек касније, док сам поново гледао снимљене видео-записе. Било ми је занимљиво да видим странце у тако локалном кафеу у Рајонгу. Питао сам се како су уопште нашли ово место. Вероватно, као и ја, по нечијој препоруци.

После отприлике сат времена кренули смо даље. Нисмо остали дуго, али ми је сећање на то место трајало много дуже.

Информације за посету Крипер хаусу

Адреса: 34, 8 Sai 11 Road, Map Kha, Nikhom Phatthana District, Rayong 21180, Thailand

Радно време: од 10.00 до 17.00, уторак нерадан

Потписни колачи: 165–175 бата, око $4.5–5

Цене пића: не сећам се тачно

Контакт: +66 92-927-7200

Тренутно је на мапи обележен као привремено затворен. Обавезно проверите пре поласка.

За крај

Не знам када ће ознака привремено затворено нестати, али бар у тренутку када сам ја дошао, то место је било потпуно живо. Деловало ми је скупо, анчан пиће ми се, искрено, није нешто свидело, а ни сама вожња до тамо није била нарочито удобна. Ипак, сваки пут кад поново отворим те фотографије, опет ми се враћа жеља да одем. Ако икад поново отвори врата, без много размишљања ћу опет возити тих четрдесет минута. Макар само да ми се руке поново залепе од меда док ломим још један комад тог саћа.

Овај текст је првобитно објављен на https://hi-jsb.blog.